Ramo Agan priča. – Bili su zlatni dani kad je Austrija dovela ljude u pantolama k’o dimijama, prosula pare po narodu, podigla kuće i fabrike i počela kopat’. Svo se selo zaposli. Pa bolovanje. Rano staranje. Umiranja. Umrije i njegovih dvoje braće. On ogorčen. Nalazi žilu rude, gnjecavu, priko metar debelu. I u protestu i buntu zatrpa je, sakrije da se dušman ne koristi i da ne ubije naš svijet. Ne damo se još… Prozvana Čemernica.
Između Vranice i Šćita, oko dolina što su ih kroz duga vremena usijecale rijeke i potoci, oko voda i na krčevinama, skupljali su se, ko zna od kada, ljudi, podizala koliba, hrvali se sa šumama i s nebom, plaćali danke i bunili se ko zna koliko puta, dogonili drva u kasabu petkom zakićeni žutim cvijetom za kapom, smjenjivali se umirući i rađajući, s jeseni su igrali kolo drmeš, a s proljeća pjevali pjesmu gladniš, u ljetne dane su s kukuruzom i lukom kosili od zvijezde do zvijezde a u zimske noći pričali i prenosili s oca na sina, s djeda na unuka, priču o nekakvom zlatnom vaktu koji je bio ko zna kad u ovom vilajetu i od koga su ostala u narodu samo mutna sjećanja: kopalo se nekakvo zlato, sve je bilo zlato, život je tekao drukčiji, zlatan, pa i sad se u brdima, neznano gdje, krije zlato, samo ga treba otkopati i iskopati. I sve bi poteklo ljepše.
Živio je tako naš svijet oko čudnih gomila zemlje koje su ličile na bregove a nisu bili bregovi nego ljudskom rukom načinjene hrpe zemlje (davno već obrasle travom) i nekakvog žućkastog, neobično teškog kamenja. Čudne te gomile govorile su o davnim kopanjima i za zimskih bdijenja izrasle su u spomenike zamišljenog srećnog vremena punog zlata i blagostanja. Želja da se poživi drukčije, dalje od luka i kukuruze, razrasla se na tim gomilama u predstavu o danima kad se je moglo i moralo živjeti bolje (a ko će znati jesu li ti dani ikad postojali?) I tako je postala priča, ni lažna ni istinita. Prolazile su zime i jeseni, nizali se drmeši i gladniši, narod se od tegoba htio spasavati pričama i snovima, i trajalo je to je ko zna koliko.
Pa je došla i Austrija. Promijenilo se nije ništa, i možda bi dani u Zlatnici i tekli kao što su i dotada, da jednom, baš kad je Ramo Agan navrh Glavice i dovikivao Sulju da vrati goveda iz zijana, nisu izbili uz porojski potok ljudi s konjima i nekakvim dugim čekićima, s naočalima o nosu i revolverima o kaišu.
– Gutag? čuo je Ramo.
– Ha?
– Ljudi ti kažu dobar dan! – istrčao je pred Ramu nekakav suhonjav, vižljast čovječuljak i pošto je nešto nerazumljivo porazgovorio s onim došljacima oko sebe, okrenuo se je s važnim izrazom na licu čosavom Rami i saopćio:
– Ovo su državni ljudi. Došli su da kopaju zlato, čuli su da ga ima ovdje. Pomozite im, biće za sviju posla, biće meda i mlijeka niz ove potoke, ih, bolan, ubićete šićar, samo ako se rudnik otvori…
Rami se od tog brzog i zapletenog pričanja učinilo da je sve to o zlatu čista istina, zaboravio je na goveda i zijan, pa kao opsjenjen pošao je sa inženjerima.
– E, ne’š ni virovat’, k’o da me je nešto ureklo i opčinilo, taki sam ti bio, priča Ramo Agan a konj mu, maločas rastovaren sagnuo glavu i među kamenjem po našoj avliji traži rijetke travke oslobađajući jednu po jednu nogu između oborenih bukovih cjepanica.
Pošto je ispio kahvu i ugašen ćik prebacio iz jednog ugla usana u drugi, Ramo je nastavio, monotono, neuzbudljivo, kao daleka stara vodenica:
– Imali su ti oni indžiliri njakve pantole k’o dimije na sebi, sve podrezane ispod kolina, a ja se nejmadoh kad ni načudit’. Odvedoh in, u z’o čas po se i po cilo selo, do onih gomila i čak tamo u brdo di sam mnio da ima kakve rude. Oni kopaj, kucaj onim čekićima, pa uzmi ovaj kamen, pa onaj grumen zemlje, sve to trpaju u vriću a ja se kaskatim i ibretim i sve bih upit’o onog vižlastog da mi štogod kaže, ama on neće da govori, sve za njima klipše a meni prstom pokazuje na usta, biva da šutim. Napuniše ti oni onu vriću, natovariše je na kljusinu (a ona zemlja i kamen teški, konj sve kleca) pa odoše. Ne proje ne dvi hefte, evo l’ ti hin opeta. Izmirše ono brdo, pobiše kočiće i rekoše:
– Ovde kopat!
– Jah. Izbiše odnekud radnici u masnim i plaho peksinavim haljinama, pokupliše naš svit iz sela, odsavklen, i poče rad, sve u šesn’est.
– Hele, moj br’te, kam’ puste sriće da oni nisu nikad došli ni našli onu prokletu živu (a nije živa veg smrtnа, vrag je odnio!), ne bi nas ovaj jad snaš’o. Jer rekoše zlato nisu nigdi otkrili veg tu živu, pa su sve krišćali od veselja, biva potrefili na nešto ritko i skuplje, čemu se nisu ni nadali, pa ne žale što nejma zlata. (A kažu, pričalo se je među svitom da su oni i zlata nalazili, samo su krili da se ne bi raščulo).
Ramo zašutje, natežući i naprežući usta ne bi li iz žutog utrnulog opuška izmamio dim.
Tako je u Zlatnicu došlo novo doba, donijelo barake, mašine, svrdlove, prosulo pare u narod, izgradilo put i u zaborav bacilo priče iz dugih zimskih noći. Otvarale se u brdima rupe jedna za drugom kao čeljusti, žderale duge redove ljudi s blijedim lampama u ruci i vodile ih kroz utrobu naših planinskih ogranaka, čudljivim putem rudnih vijugastih žica.
– Plaćalo se, dragi si ga moj, svakom ko nađe kakvu novu žicu rude, i to se plaćalo sve u srebrnim krunama. Pa se svijet pomamio tražeći. A para padala, počeli smo i kundure nosit’ i drukčije se oblačit’, me’hane dopuzaše nama na noge, nismo trebali ići u kasabu… eh, jadna nam majka naša!
– Nekako tri misica iza te frtume oko otvaranja rudnika počeše zla. Svi što su radili u rupama i oko rupa tužili su se na slabotinju, na umor i malaksalost, svakog je bolilo u očima a izjutra bi nad cilim selom visila nekakva teška, gusta k’o od otrova satkana magla i ta nas je magla brte davila, pa nisi mog’ dihat’. A niko se ne haziva šta je i kako je. Samo su meni bile šu’vheli dvi stvari: najprije, kad god bismo iskopali po jedan vagunčić te žive, kako li, (a to ti je brte bila obična zemlja, samo gnjecava i mehka čudo jedno) iz nje bi izbijaо smrad i tušilo bi, vajalo ti je nos začepit’, pa ni to nije pomagalo. A još mi je bilo šu’vheli što oni indžiliri kad iđu u rupu metnu nekakve šejtanluke sebi na obraze pa hin se ni oči ne vide, baš k’o čorjaci, a kad izaju iz rupe, skinu ono i njima ništa. I ja tako hesabio, šta li je ovo, kad jednoč, baš nekako oko podne, doletiše meni Muminova dica, vele, pao ti brat u nesvist, otrovalo ga. Kad ja tamo kad moj Suljo leži nauznak, mršav, oči mu upale a kosa ritka rasula se, pa on samo što miče prstima a ne diše vego se džabe napinje. Tamo – amo, jedva ga nekako otesmo smrti. Jah!
Poslije su i drugi počeli padati. Zanemogne čovjek usred posla, okrene mu se čitav svijet pred očima, iz ruku mu pijuk ispadne. I što se je rudnik više proširivao, što su više nova postrojenja izlazila, to je sve otrovnije bilo svuda unaokolo, a daleko ispred Zlatnice putnik namjernik osjetio bi u vazduhu miris nepoznatog otrova i sa strahom obilazio porojske uvale. U selu počeše se dešavati čudne i neobjašnjive stvari. Dječak od sedamnaest godina počinje da sijedi, kosa mu izopada, postane krezub, a lice mu se smežura k’o suha šljiva. Pa onda, u tridesetim godinama ljudi zaredaše umirati.
– U nas se jest i do tada patilo, brte, ama umiralo se kad edžel dojde, kad priđe pedeseta, a ovo sad u nevrime, ko je vidio da vas svit umire u tridesetoj. Pripo’o se svit, jedni vele da su kijametski alameti drugi opeta da je to pokaranje Božije, a bilo nas je koji su slutili i kazivali drugima, nije ti to, brte, ništa od Boga samog veg od ljudi, dojde dušman da na našim životima zaradi dukate, mi ćemo kopat’ i crkavat’, a oni će skidat’ kajmak, tako ti je to pa se ti izhodoj! Jer brte, ako š’ pravo, zar nije budalašćina samo đabe strahovat’ i kukat’, padat’ u nesvist i umirat’ kopajući, a ovamo se za to niko ne brine pa i predradnici (oni u masnim haljinama) biže iz rupe kad god mogu, jer se čuvaju.
– Sad ne mogu svega da se sitim, bilo je dragi si ga moj, davno, ama znam kad umri Jusuf, moj amidžić, pa Mušan komšija, pa Ibrišim, pa ovaj, pa onaj, a svaki dan sve više žive i zlata, zakovano u sanducima bude odvučeno u Visoko.
Već se bilo počelo govoriti o provođenju željeznice kroz naše zaboravljene divljine, bijahu promjerili brda i doline i odredili kuda će prolaziti pruga, kad izbi rat.
– Šta š’ sad, majčin sine! Ako š’ u rat – ginut’ ti je ko zna gdi, u tuđini, a ako neš’ u rat, valja ti ostat’ u rudniku i ginut’ kopajući onaj otrov. A bijaše se počelo umirat’ nagolemo, pa ti dode da vrisneš od huje i jada, ne znaš šta bi.
– Pa odostade li, jal’ odoste na front!
– Ostadosmo, ama šuti, ne dadosmo se opeta. Mislili oni da smo mi budale, kad bi jedno jutro, osvanu najveća rupa zatrpana zemljom i kamenjem ne mereš ja za heftu očistiti. Nahoroziše se ona gospoda što su heftično jal’ misečno jednoč dohodila i nadgledala poslove, pa him asli šuvhеli, pa dovedoše džendare. Ama svit postao pametniji pa ne pomogoše ni džendari. Istom čuješ u noći pucatljavinu, vrisku, dreku, kad ujtru, a ono opet zatrpalo rupu. Te bori se, te udri, te potegni, klasmo se dugo, dodija i nama al’ vala i njima. Ovaj naš naš bosanski život u brdima asli naopako nakovrno. Pa smo ti glave tvrđe od kamena, kad upremo – jal’ probit jal se razbit. Jah.
Najzad je sav rudnik bio opkoljen danju i noću naoružanim stražarima, a vješala na sred sela stajala su kao vidljiva opomena, podsjećajući na kako su glavom platili Atif i Mustafa, jer su se noću šunjali okolo. Nešto zbog tog teškog i robovskog života, nešto zbog ranjenih i ubijenih, a najviše zbog onih otrovnih isparenja što ubiše i potrovaše tolike ljude, svijet poče u vlastitoj nemoći, a u znak prigušenog bunta, Zlatnicu da naziva Čemernicom.
– Čemer, brte, a ne zlato ni živa (trag joj se zameo dabogda) čemer smo mi kopali i čemerom su nas dušmani potrovali. Kakvo zlato, kakva ljepota i srića, kakva Zlatnica?! Čemernica je bila. Nikad se u nas nije tol’ko umiralo ni plakalo po kućama k’o tada. Jah.
– Pa se, biva, nekako strepilo da su one žice rudače što smo iz njih vadili, počele sahnuti, a druge nisu nađene. Sve se je manje radilo, a niko nije hotio ni za kakve pare da traži novu žicu. Indžiliri su zaludu obilazili okolo, a mi smo mislili: ne valja ako ovo ode, ostaćemo bez rada i bez para, ama gore je ako ostane, iskorijeniće nam selo, opustićemo k’o Tješilo od kuge. Da hin samo hoće vrag što prije odniti, pa nikad ga i ne nosili sjajne kundure.
Rad je u rudniku jenjavao, sjedi krezubi mladići sa upaljenim očnim kapcima sve su se češće viđali besposleni van rupe, a svijet je ginuo po galicijskim frontovima i otuda su u naša brda doprla crnouokvirena pisma, čemer u svijetu, čemer u Čemernici…
