Cuke
Pomogli su mami da joj bolje bude,
utočište našla je uz dobre ljude.
Nisu znali da nas nosi,
ljubav su joj dali,
čopor mali prosula je,
naš dolazak, u čudu su gledali.
Devet nas je na svijet došlo jednog dana,
hrane za nas dovoljno,
nije imala mama.
Brinuli su za nas i za mamu našu,
kuhali su mami jela,
a nama da sisamo flašu.
Pitali se nismo da li danas ima.
Tražili su udomljenje,
i baš su se trudili,
niko nas nije htio,
nerede je, svako od nas,
po dvorištu činio.
U okrilju tamne noći,
još mali smo bili,
neki ljudi,
došli su po nas
i snene nas pokupili.
Da nas nema,
u svanuće shvatila je mama.
Cvilila je, dozivala čeda,
i ona je, kao i svi tužni,
olakšanje duši tražila od neba.
Vozili nas dugo kroz krivine neke,
dovezli u nepoznato,
bez svjetiljki i ulične jeke.
Zbili smo se i zaspali, snili naše zore
ušuškani u mamino krzno
i njene nabore.
Kad je jutro reklo dobro jutro,
gedali smo u osamu novu,
uplašeni, plakali smo, dozivali mamu.
Malena bi loše sreće auto je zgazi,
suze nam niz njuške tekle,
oči kao žeravice od tuge su pekle.
Uplašeni drhtali smo skupljeni u čopr mali,
kuda ići i gdje stići,
na neznani put smo uplašeno stali.
Zatiče nas noć u osami stranoj,
crijeva su se pobunila,
mrak na oči pao.
Tumarali smo drumom kao mala banda,
u dvorišta ulazili,
rovili po kantama.
Kudro mali nesmotreno u neku je jamu pao,
plakali smo, cvilili,
uzaludno virili i slušali – Jao!
Tumaranja su naša tekla,
derali su se na nas,
gađali nas čime stignu,
a mi samo tražili smo spas.
Lutali smo ulicama,
gledali u ljudske oči,
tražili što milost stanuje u njima,
nadu bude da će nam pomoći.
Fojnica, 1.9.2023.
Autorica: Razija Buharalija
